UDBA, Novak i naša krvava emigracija

Onkel Ljubo imao je samo jedno oko. O drugom se rijetko i kratko govorilo: “Raznilo mu dinamit”. Tako su pričali i tako smo mi odmalena to i prenosili dalje, djeca ne propituju je li nešto krivo ili pravo. Nešto jest ili nije, u slučaju Ljubina oka ovo drugo. Nije se pitalo je li ga to netko drugi ili je on sam malo bastlao u svojoj garaži u Niederdorfu. Raznilo mu dinamit, kao da je to nešto sasvim normalno i kao da bi od te rečenice sve svima trebalo biti jasno.

Što jer mi se gadilo, što jer mi dugo ništa nije bilo jasno o svijetu, ja se do danas ne mogu otarasiti tog oka kojeg nema. U glavi mi slike kako je možda bilo probušeno, kao balon, pa je to mlijeko iscurilo, skupa s onom, kako se kaže na hrvatskom, rožnicom, kao malom meduzom na kraju. Zamišljao sam da to Onkela Ljubu stalno boli, pa je boljelo i mene. I sjećam se da nisam mogao jesti kad je Ljubo bio kod nas na ručku, mukom sam gurao hranu u usta. I dan danas u svakoj hrskavici i svakom masnjikavom komadu mesa osjetim to nestalo oko Onkela Ljube. Gleda uvijek, gleda me kad govorim ružno o našima, gleda me kad se pravim da na ulici ne vidim nekog iz našeg davnog života u Würzdorfu, gleda me kad svakih nekoliko dana u glavi vodim imaginarne svađe sa svojim bratom. Zapravo, dovodim kraju onu jednu koju nismo dovršili, baš gadnu, prije dvadeset godina. Nekoliko mjeseci kasnije čestitao mi je Božić, ja nisam odgovorio taj dan, drugi dan je bilo prekasno, i to je bilo to. Svađu dovršavam u svojoj glavi tako da konačno kažem pravu stvar, onu koje se tada nisam dosjetio. Ne “onu” pravu stvar, nego neku za koju mi se taj dan čini da bi ga šokirala, neka nakon koje on zašuti, zamisli se i nema druge nego da prizna da sam u pravu. Pa mi mozak ipak kaže da to ne bi moglo tako, jer takvi idioti se ušutkati ne daju, niti su sposobni promijeniti mišljenje. Zato ga poluglasno otfikarim u glavi, kažem mu nek odjebe, kažem mu da nije normalan, da si je umislio da mu kolica na koja se sam osudio daju pravo da bude totalna budaletina. Kažem “poluglasno”, jer se dogodi se da moj odjeb čuje netko u U-Bahnu, bude smiješnih situacija, izvučem se tako da glumim da sam na handsfreeu s nekim na liniji, iako me meduza Onkela Ljube gleda, sveudilj gleda svaku moju malu laž. Kolko se meni gadi oko kojeg nema, tako se tom oku gade male laži. Velike laži tom se oku ne gade, što je, paradoksalno, razlog zašto ga nema tamo gdje bi inače oku bilo mjesto.

Svađa koju moj brat Branko i ja nikad nismo dovršili bila je, ja mislim, 2001. Prostorije FC Croatia Würzdorf. Moj brat u kolicima i ja pripremamo ispraćaj našeg oca. Ispraćaj je malo bezveze riječ, jer ga pratimo u novi pokop. Bio čovjek već zakopan 1988., kad su ga ubili, ovo smo brat i ja slavili silan uspjeh da se ono što je ostalo od njega ekshumira iz pogane njemačke zemlje i preseli u svetu hrvatsku. Ja postavljam stolove, beštek, hranu, preuzimam pripremu te male svadbe pokorno, iz osjećaja krivnje, jer ja nisam kao Branko u kolicima od 1991. i jer nisam baš nešto pomagao kad je on fanatično hendlao cijeli taj postupak, proučavao Bestattungsgesetze, svađao se s njemačkim institucijama koje su mu govorile da nije to samo tako. A on je njima uz pomoć odvjetnika objasnio da baš jest samo tako, jer kad je naš stari ubijen, nije mogao biti pokopan u svojoj domovini, a to je njegovo pravo. Pa se svađao s hrvatskom udrugom Sveti Lazar koja je već uspjela prenijeti posmrtne ostatke nekoliko heroja hrvatske političke emigracije. Njima naš Vinko nije baš bio ono prva klasa mučenika, nije tu sve kao bilo potpuno raščišćeno, a Branko ima kratak fitilj kad mu kreneš s tim.

– Nije raščišćeno, daj zamisli te kretene. Alo! Pistole mit Rechtsdrall, sedam cijela šespet kalibar, inscenacija da izgleda kao samoubojstvo. Čisti potpis udbe u južnoj Njemačkoj. Četiri tako samoubijena Hrvata u Bayernu i Baden Würtembergu od 86 do 88. Alo!

Alo! Ponavljao je stalno to alo, kad bi me zvao iz Zagreba, većinom kasno navečer, većinom pijan i s nepogrešivim instikntom kad me sljedeće jutro čeka Prüfung. A ja ono: aha, mhm, da, pa je, stvarno idioti, a usput dijagonalno prolazim suvremene sociološke teorije. I ne prekidam ga, mama i ja veselili smo se potajno što je tih godina bio toliko zaokupljen svojom misijom. Bili smo sretni jer tada barem nije izazivao incidente s bivšim pripadnicima jugoslavenske tajne službe na zagrebačkim ulicama i po ugostiteljskim objektima.

Zato me i hvatala nervoza, uostalom. Znao sam da će buraz, kad konačno otpratimo limeni sarkofag s mojim raspadnutim ocem, nastaviti svoju borbu s vjetrenjačama. Nije glup, bilo je i njemu jasno da nikada neće pronaći ubojicu našeg oca, ali je utjehu pronalazio u širenju straha i nemira među ex-udbašima i njihovim, u pravilu dobrostojećim i uspješnim, pomlatkom. To što je Branko bio upravo suprotno od tog pomlatka, od njegove je ljudske potrebe za utjehom načinilo bezdan.

Ukratko kontekst, ili barem ono što sam tada znao. Moji starci otišli su s hrpom drugih gastarbajtera u Njemačku nekad krajem 70-ih. Tad su Švabe busevima dolazili po radnike, toliko im je gospodarstvo raslo. Stari je prvo radio u kantini jedne tvornice automobilskih guma, bio si dosta dobar sa Švabom koji je to imao u koncesiji, pa u nekom trenutku od njega preuzeo gostionicu i stan iznad nje u kojem smo živjeli. Gostionica je bila onaj đir: rano ujutro kavice i šnapsevi, za ručak bude najveća gužva i krcato, popodne ništa, navečer kartanja i alkohol. Mama veli da se cijelo vrijeme okupljala ekipa iz cijele Juge, plus neki Slovaci, bilo je i Mađara i Rusa, a nisu nas ni Švabe zaobilazile, oni kojima nije bilo ispod časti družit se s Jugo-Betrugosima. Sredinom 80-ih je nekako sve više bilo naših, a sve manje svih drugih. Moj brat Branko rođen je još u Jugoslaviji, a ja već u Njemačkoj, 1980. Kad mi je stari ubijen, imao sam dakle nepunih osam. Svakog od nas troje to je okrenulo na neki drukčiji način. Branka je baš najviše osakatilo. To što je ostao invalid samo je materijalizacija onoga što se zbivalo u njemu. Pomahnitali tinejdžer je bio, nije znao kud bi sa svojom tugom i mržnjom, pogledao previše filmova, povjerovao previše idiotarija od mangupa za šankom, pa je s nepunih 19 pobjegao u Hrvatsku. Prijavio se u ZNG, pa ga pola godine poslije kod Sunje probio metak snajpera. Nikad nismo bili u stanju pričati o svemu tome, dobrim dijelom zato što sam ja uvijek imao potrebu ispričavati mu se, i istodobno bio ljut na sebe zbog toga. Što ti se imam ispričavat? Što si bio glup? Mater te skoro išla prijavit švapskoj policiji, samo da te spriječi da se odeš igrat Ramba, jer nisi nikoga slušao. Osim, naravno, mangupa sa šanka, kojima ti se tako lako bilo diviti. Nek ti se oni ispričaju.

Tako je bilo i tad kad smo se zadnjiput vidjeli. Ili smo šutjeli, ili pričali o drugim stvarima, možda kakvo smo ipak imali čudno i lijepo djetinjstvo. Ja iz kombija vadim suhe kolače i nareske na stol, a torte i kremaste mećem u frižider. Sve to sa zidova gledaju, između brojnih priznanja i pokala sedamnaeste Bezirkslige, božanstva suvremene hrvatske mitologije. Nogometna generacija iz 1998. Goran Ivanišević. Dražen Petrović. Uokvireni Dinamov i Hajdukov dres, jer to su dva kluba bratska. Na pakiranjima kolača kratke poruke od donatora. Bome su svi hrvatski Balkangrillovi i Konditoreien u okrugu od 100 kilometara slali svoje majstorije. Na tortama vukovarski vodotoranj, na biskvitima pleteri, šahovnice, kralj Tomislav, oproštaj Petra Zrinskog i Frana Krste Frankopana, ima i pokušaja sakralnih objekata i narodnih nošnji. Ima muffina s onim kapicama što ih nose u Lici. Pokojni Vinko nikad nije bio u Lici. Ubrzo nailazim na glazuru s dosta precizno iscrtanom kartom NDH i likom, pretpostavljam, Ante Pavelića. Znam, bit će fotkanja, ne želim biti blizu tog sranja, te stvari te kad-tad sustignu. Provjeravam vidi li me brat. Dobro je, upravo preko mobitela viče na čovjeka koji još nije dovezao vino, okrenut mi je leđima, pa škartiram tortu u crnu vreću za smeće.

Odmah nakon toga, zove ga novinarka nekog hrvatskog portala u Njemačkoj. Sada govori uljudno, šarmantan je, čujem istu formulaciju već deseti put: “Da, ponosni smo i sretni što će biti pokopan na Mirogoju, blizu drugih koji su položili živote za hrvatsku samostalnost. Moja obitelj godinama je uz pomoć Hrvatske katoličke misije i emigrantskih udruga vodila pravnu bitku da se dopusti ekshumacija i ovim bih putem zahvalio svima koji su svojim donacijama potpomogli da se taj skupi proces…”

– Ima jebozovni glas – veli mi nakon što je poklopio – E, treba mi na odmor nakon ovog. Daj, braco, stani malo, sve imamo, a nisam te još ni pito kak si i di si. Stani, tu dojdi. Vidi ga. Je taj diplomski konačno pri kraju, da se imamo zakaj napit?

On tako govori, prisno, kao da se vidimo svaki drugi dan.

– Nisam još ni počeo kak treba. Mentor je nešto bolestan, pa sad to neki njegov asistent koji…

Branko sebi natače rakije, ja odbijam.

– Al tema je ista?

– Ista.

– To. To stvarno treba, znaš, i mnogima bude to puno značilo, ne samo našima u Würzdorfu nego…

– Okej, to je samo diplomski, to ionak nitko ne…

– Ja ću pročitat! A i drugi! Pazi kaj ti velim…

– Ma, nije ti to možda kaj si ti zamišljaš, to bude više…

Sad kao imitira kako ja govorim s njemačkim naglaskom, dok je on rođeni purger.

– To bute fiše. To bute fiše. Kaj, misliš da sam premutav da shvatim tu tvoju filozofiju?

– Daj, smiri komplekse.

– Ili pišeš o meni da imam mali pimpek. Ako to napišeš, svima budemo reko da si jeo svoje šmrklje do srednje škole…

– Ne, pišem da imaš golemu mrcinu od pimpeka.

– Ne, baš super, jako mi je drago da istražuješ. Obojica smo istraživači.

– Surfanje po porno sajtovima nije istraživanje, to ti je jasno, ne?

– Kad te ja dohvatim…

– Trebaju ti bolje gume da mene dohvatiš.

– Kakvim budaletinama daju da diplomiraju u toj Švabiji, pa ja sam lud. Ne, bez zajebancije, braco. Zbilja sam ponosan kaj smo i jedan i drugi krenuli to malo čačkat. To su bitne stvari, a o njima se šuti. Odnosno, budale govore, a pametni se ne usude, jer se drže činjenica. Ko će drugi, ako ne ja i ti, koji smo bili tamo.

Ja se predomišljam glede rakije, on nastavlja.

– Ovo kaj ti radiš, to je akademski, ti to moraš teoretski i, ono, metodologija, lijevo desno. A za ovo moje, to ni ne trebaš teoriju za to. Samo činjenice i ništa drugo. Znaš kak je lijepo dok samo ljudima predočiš fakte i apsolutno ništa ne moraš objašnjavat.

– Opet lustracija?

– Možeš to nazvat kak hoćeš. Imamo državu u kojoj svi šute ko da su mutavi, a brojke govore za sebe. Jugo-tajne službe u Njemačkoj su ubile 70 naših, a duplo više ih je nestalo ili su umrli čudnim prirodnim smrtima. Od 850 ljudi, kolko je radilo za UDBU u centru Zagreb, u novu hrvatsku tajnu službu prešlo ih je preko 700. Alo! Praktički svi koji nisu otišli u penziju. Imali smo eks udbaša ministra, eks udbaše generale, eks udbaš piso ustav, pa jebote država. A oni koji su ginuli kroz desetljeća, bojali se za svoje živote i živote svojih obitelji su i dalje tu di jesu, bez svoje države, bez… Kaj me tak gledaš?

– Ne, sve okej, znam sve. Sam ne bih htio da se previše uzrujavaš oko svega…

On natače još, sad i ja gurnem čokanjčić.

– Hvala ti kaj si se potrudio oko pisanja mejlova na švapskom.

– Ma dobro sad, ti si to sve…

– Pusti ti. Znaš koji sam ja bil Musterschüler, boktemazo, mama isto baš s njemačkim nije nikad bila skroz na ti. Da nije bilo tebe… puno si pomogo. Treba otić po mamu polako?

– Ha?

– Po nju, da pošaljemo nekoga po nju? Njoj sam isto rezerviro u Ibisu, svi smo na istom katu, šibni joj poruku.

– Mama ne bude došla. Ipak. Ne osjeća se dobro.

– Pa nek popije aspirin, jeboga…

– Nije došla u Würzdorf. U Hannoveru je ostala. Nije se ni ukrcala na vlak.

Branko duboko diše, nekoliko minuta ne govori nego ide od stolice do stolice i poravnava ih. Ja u iščekivanju vulkana trusim rakiju, natačem još. Diže se temperatura, samo ne znam odakle.

– Jel ju onaj njezin ružni Švaba zaključo u podrum ili kaj?

– Gle, nemoj meni to govorit…

– Jel taj idiot hoće da mu ja…

– Nema on veze s tim, da si ga htio upoznat, vidio bi da je lik…

– Ma marš u pičku materinu.

– Okej, budi bijesan, ali ona ovo nije izabrala.

– Kaj nije izabrala?

– Ovo. Ovaj tvoj Lebensprojekt. Todesprojekt.

– Kaj ti mrmljaš, bokte…

– Teško je istog čovjeka dvaput pokopat.

– Teško, ha?! A meni ovo nije bilo teško napraviti za njega, ha? Jel vas dvoje možete kojiput, barem jednom u životu, istrpiti nešto za nekog drugog? Jel vam tolko teško to napraviti za njega?

– Nemoj se sad praviti da je ovo sve bilo za tatu.

– Nego za koga? Za mene?

– Pa eto, ti si reko.

– Dobro, shvaćam, boli te kurac, i tebe i Veronikicu. Samo nemojte onda stavljat u istu rečenicu sebe i mene, koji barem pokušavam barem ovak kak znam i umijem jebat majku onima koji su nam razorili obitelj.

– Joj, daj.

– Kaj, daj?

– Nemoj mi samo o obitelji! Obitelj ti je bila toliko važna da si od mene i mame pobjego u rat s tipovima sa šanka! Nemoj to pobrkat. Netko je ubio oca, ali ti si razorio obitelj kad si otišao ko 18. godišnjak u zemlju u kojoj… Ma, goni se.

Vidim ga kako mi se smješka, mogao bih ga zaklat u tom trenutku, srušene su sve ograde, ne znam više dalje, zašutim, odmahujem rukom prema njemu. Rakija. On nastavlja smireno, pobijedio je čim sam dopustio da me izludi.

– Mene veseli kad se moj mali braco ljuti, ti ne shvaćaš koliko je to dobro, jer ti nikad nisi… Jebiga, živio si s mamom, drukčije je je to… Jebeš ti kaj, braco moj? Morali budemo ovo nastavit, al ne danas, uskoro nam dolaze gosti. Samo da ti velim još da mi je potpuno jasno da netko tko je odrastao kao ti misli samo na sebe i ne žrtvuje se za nešto veće od sebe. Jebiga, morao si i ti na neki način preživljavat, a tak nema borbe za nešto u što vjeruješ.

– O isusati, a ti si vjerovao…

– A – u Hrvatsku

– Daj, nemoj meni prodavat te bureke…

– B – u to da će mi dati da pucam na ljude koji su ubili mog oca.

– Ahaaa, pa onda možda u kukuruzu slučajno pogodiš strica ili bratića od ovog koji je stvarno ubio našeg oca… Logisch, samo kaj si ti prvi popio metak, pa si sad to moraš nekak objasnit, znaš kaj…

– Kaj, ajde reci sad, ajmo sad do kraja, olakšanje mi je ovo. Već sam mislio da si potpuni Schwuchtel. Drago mi je, braco, ovo vidjeti. Ozbiljno. Mislim, jasno je ko dan da si zadojen totalno lažnim pogledom na sve, al barem nisi mlakonja.

Krene pljeskat. Kolica idu ljevo desno, kao i njegova glava u laganim, sarkastičnim zamasima.

– Lažni pogled, ja ću poludit. Nemoj mi reći – svaki koji se ne poklapa s mitomanijom i lovačkim pričama luzera iz našeg restorana, Ersatz-ustaša, taloga hrvatskog gastarbajterskog parnasa. NDH je bila super, u Jasenovac se išlo kao na wellness, ako je to za tebe istina, onda…

– Ajde, još, daj mi još prije nego dođu, molim te. Ali daj mi nešto što stvarno mislim, jer ja o NDH i Jasenovcu nisam nikaj nikad reko.

– Al si bio kuš kad su govorili tvoji kompanjoni i svi ti ljudi kojima se tako silno hoćeš dodvoriti i zoveš ih da skupa s tobom oplakuju Gastwirt-superheroja Vinkeca…

– Ma ajde. Imaš neke dokaze za to da su ljudi koji nam pomažu da ispratimo oca…

– Hoćeš da ti izvadim iz smeća tortu koju sam bacio dok nisi gledo, da vidiš? Ali ne pomaže tu ništa, ti živiš u nekom svom jebenom svijetu.

– Aha? Ma daj.

– Da, živiš, govoriš o nekim činjenicama, a nisu to nikakve činjenice jer…

– Ma daj, a kaj to? Evo ti činjenica, budući veliki sociologu, a ti dokaži da su krive. Vi znanstvenici vjerujete u brojke. Evo ti brojke. Tri. Toliko je godina imala najmlađa žrtva Udbe. Ime Dinka, prezime Domačinović. 16. srpnja 1960. je datum. Dokaži da sam u krivu. Ili dokaži da je mala planirala bacit atomsku bombu na Beograd. Hoćeš još? Evo ti druge brojke. Devet. Toliko je imala Rosemarie Bahorić. Ubijena, skupa s majkom Tatjanom i poočimom Stjepanom Ševom 1972. Hoćeš još? Dva. To je broj hitaca u njezinu glavu. Hoćeš još?

– Jel ti znaš sva imena i datume? Pa vidiš da si mogao biti Musterschüler.

– Sva imena ubijenih znam, jer netko mora pamtit, a ako se ti tome podsmjehuješ, onda nešto ne valja s tobom i ja ti, Nidžo, želim sve najbolje u ozdravljenju…

– Ne podsmjehujem se, nego mi nije jasno kakve to ima veze s ubojstvom tate. Ti govoriš o činjenicama. Znaš sva imena, datume, vrlo cool. Al daj mi ime i prezime osobe koju bih ja to trebao mrziti i osvećivati joj se. Ne znaš, nikad nitko nije uhapšen niti završio na sudu zbog tate, a ti si spreman dić u zrak pol svijeta jer mrziš nekoga tko možda ne postoji.

– Pa kaj sam ja izmislio to?! Ti kao veliki zagovornik njemačke kritičnosti i objektivnosti sigurno pamtiš kaj je pisao Spiegel, pazi, ne neke šuć muć truć novine, nego Spiegel, o smrti TVOG JEBENOG OCA. Znaš jer si pročitao, ali si namjerno zaboravio: Lange Zeit zum Beispiel registrierte das Bundeskriminalamt, daß bei Attentaten auf Exil-Kroaten, wie auch im neuesten Fall des 38-jährigen Gastwirten Vinko Bogdan, meistens dann, wenn offenbar SDB-Leute beteiligt waren, Pistolen mit vierzügigem Lauf benutzt wurden, deren Geschosse mit Rechtsdrall fliegen – die meisten Pistolen dieser Art schießen mit Linksdrall. Typische Handschrift des jugoslawischen Geheimdienstes SDB/SDS… Kaj me gledaš tak?

– Nemaš pojma kolko mi je tužno ovo gledat. Kako znaš te stvari napamet, kak znaš napamet sva imena, kak citiraš… Tužno mi je vidit na kaj mom bratu ode život.

– Ovo ti je zadnji put da si reko da me žališ. Reci da si me razumio.

– Dobro, onda ću govoriti kak ti se divim. Reći ću kaj hoćeš, jer meni se ovo više ne da. Jedno je kaj ti biraš živjet u izmišljenom svijetu…

– Ja da živim u svom izmišljenom svijetu. Daj puši kurac, Nidžo. Ti si taj koji vjeruje u sranja kojima se relativizira sve i ne koja ti ne daju da točno odrediš ko je kaj kriv. Vjeruješ u ta njihova sranja jer se bojiš, jer je teško živjeti…

– Čija sranja. Ajde sad imena.

– Znaš kaj, evo to je pak meni tužno, da mi je vlastiti brat krajnji žaljeni rezultat njihovog djelovanja.

– Njihovog! Oni! Oni!!! Jebo te led! Oni! Svugdje su! Sie kommen aus dem Weltall! Znaš kako si zamišljam te tvoje ONE. Iz treće galaksije.

– Ne, nisu iz treće galaksije. Bliže su ti nego misliš. Ali džaba ja to pričam, kad ste ti i Veronika ostali tu u svom balonu…

– A što smo trebali, za tobom? Pa mama je i išla za tobom, usred rata je išla u tu vukojebinu tražit te i molit te da se vratiš u Njemačku.

– Joj, hvala joj…

– Jebi se.

– A i tebi hvala puno na žrtvi.

– Kaj ti zapravo hoćeš? Kad bi ti prestal bit toliko prokleto kivan na nas? Da sjednemo skupa s tobom u prokleta invalidska kolica?

– Za početak, može.

– Da, pa da onda skupa s tobom možemo iz žablje perpsketive gledat Vinkeca, nacionalnog heroja. Okej, Brane, uživaj, digni ga na pijedestal, radi kaj hoćeš, ali nemoj to očekivat od mene. Meni je ostao u sjećanju kao kreten koji mi je sjebao djetinjstvo…

– Pazi kaj govoriš…

– …koji je i tebi sjebao djetinjstvo i razvalio obitelj zbog tko zna kakvih ideala, zbog zemlje koja nakraju ne pripada nikome, a kamoli tebi i meni. Vinkec, za šankom, dobrim dijelom pijan, evo, tak ću ga ja pamtit. Ne znam kad mi se obratio. Stari je tebi junak, meni je kukavica, eto. Sad smo to rekli i sad to možemo staviti iza sebe i dočekati te proklete kosti. E, oćemo otvorit sanduk, ha? Ajde, molim te. Ajmo kopati po tome, da vidimo. Ne da mi se više glumit. Više ni jednu minutu. Izvadit ću taj kostur van, plesati s njim još jedan zadnji ples, ti, ja i on, ajmo buraz, ajmo Vinkec, podbrusite pete, šišaj nam neku onu pravu da se razbijaju čaše.

Stanem i, iako ga ne gledam izravno, prviput u životu vidim svog brata kako plače.

– Gubi se – kaže. – Ako te vidim još jednom… Ja odvratniju spodobu od tebe ne znam. Kakav štakor mrzi mrtvog oca?

– Ja bih ga mrzio i da nije mrtav, razumiješ me, Branko. Slušaj me dobro. Ostavio nas je na cjedilu. Ostavio je tebe na cjedilu. A ti ili to prihvati, ili mu ljubi raspadnuto tijelo dok ne crkneš.

Izlazim van prije nego dolaze prvi gosti i ne osvrćem se. Sljedeći ga put vidim tek dvadeset godina poslije.

Kristian Novak, germanist i sveučilišni profesor te bivši reprezentativac Hrvatske u karateu, najuspješniji je i najčitaniji romanopisac mlađe srednje generacije. O tome svjedoče njegovi romani ‘Črna mati zemla’ i ‘Ciganin, ali najljepši’, a kolekciji nagrada, kao što su Gjalski i Galović, te dvije nagrade Tportala, pridodao je i nagradu Fric tjednika Express i 24sata, koju je dobio za posljednji roman ‘Slučaj vlastite pogibelji’ u izdanju izdavačke kuće OceanMore