Posljednji čovjek u hrvatskom selu

“Preko mosta”, novi roman pisca i univerzitetskog profesora Marinka Koščeca, jedna je od aktualnijih knjiga na koje možete nabasati u knjižari, mada to na prvi pogled nećete nužno shvatiti. Korice signaliziraju da je posredi triler – autor u jednom intervjuu zaista i opisuje ovaj tekst pre svega kao “tehnotriler” (“s elementima psihodrame, satire i groteske”), ali ne znam koliko će prosečni, pa i natprosečni ljubitelj trilera biti oduševljen ako izabere ovaj roman. Drugi razlog zbog kojeg vam se neće nužno učiniti da je posredi aktuelno delo pomalja se kad knjigu otvorite. Jezik kojim je napisana veoma je gust, a stil minuciozno građen, baš kao i u autorovim prethodnim delima. Daleko smo tu od takvih savremenih romana mlađih autora kao što je dobra, ali stilski gotovo potpuno zanemarena “Ulica Marthe Argerich” Ante Zlatka Stolice. Koščecovo stanovište, implicitno u njegovim delima, eksplicira pripovedač romana “Preko mosta”:

Knjige se danas sterilizira; izrezuje se i najmanji poremećaj, i mogućnost da nekoga uvrijede. Prozračuje ih se, oslobađa ‘napornosti’, svakog kompliciranja.

“Preko mosta” je roman ‘naporan’, da se poslužim rečju koju nam autor nudi, samim tim, dakle, i prihvata. No stil je tek početak. Janko, glavni junak ovoga romana, postaje polako “sporedan” – vlasništvo nad njegovom svešću (to “vlasništvo” je ionako problematizovano još u prošlom veku) postupno preuzima veštačka inteligencija. U kasnim pedesetim godinama Janko odlazi da obiđe oca u zabačenom zaseoku blizu šume, a kad stigne, otac je već mrtav – odmah se vraća u grad, gde ga otpuštaju s pozicije bibliotekara jer je postao tehnološki višak, pa on, revoltiran, odlučuje da se vrati da živi na selu. Pre svega toga Janko se priključio programu terapije protiv nesanice. Oseća poboljšanje, ali i neobične promene u svojoj psihi – postaje, polako, pojačana verzija samoga sebe, Janko 2.0, reklo bi se danas kolokvijalno, ili, kako autor to imenuje, “J+”. Pri kraju drugog od tri dela romana, čiji je Janko još protagonista, tekst postaje “AI” magnovenje iluzija i aluzija, pre svega na dela od kojih algoritam, kako je poznato, uči, pa Jankova sećanja ispadaju “pozajmljena” iz različitih fikcionalnih tekstova (sećanje na majku koja ga odbacuje nakon što joj ukrade pare i potroši ih tokom nekoliko dana provedenih u razularenom društvu samo je jedno od mnogih). Taj deo dostiže vrhunac kad “J+”, poput svog prethodnika (tj. naslednika, ako gledamo abecedu), završi odrubljene glave, kao pas. U pitanju je uprizorenje jedne moguće revolucije u kojoj se J+ ispostavlja kao lažni prorok revolucije koju protiv veštačke inteligencije u zabačenom hrvatskom selu pokreću – između ostalog – Nepalci.

Posthumanizam je već neko vreme legitimna grana filozofije i kritičke teorije koja proučava tehnološki zaokret koji se već neko vreme događa čovečanstvu. Roman “Preko mosta” se hvata u koštac s ovom temom hrabro, avangardno. Na nju aludira i naslov. Dugačka analiza bi bila potrebna da uklopi sve elemente posthumanizma ovog romana u jednu interpretaciju, ali ukratko možemo reći da je ono što nas u Koščecovoj viziji čeka bitno, uznemirujuće drugačije od onoga što smo živeli juče, i što još živimo danas. Posthumanistička realnost se, čitaocima iole mekšeg srca, doima kao apokalipsa, čak i ako na kraju ipak postoji makartijevski “put” preko “mosta”.

Do te buduće nepalske revolucije roman stiže pošavši od nama još bliskijih tema. U Jankovu selu imamo nebinarnu osobu pod imenom Luno, kao i Branku, PR ekspertkinju koja želi da pokrene feminističku zajednicu, finansijski unosnu pre nego iskreno usmerenu ka bilo čijoj emancipaciji. Koščec ne izbegava “mogućnost da nekog uvredi” koju njegov pripovedač pominje – Janko je u početku i prema Nepalcima nepoverljiv, on ima realistički uverljiv stav usamljenog, ostarelog, otpuštenog, dakle frustriranog belog muškarca (ova su dvojica od vrste koju Janko zove ‘brownies’, čitamo u jednom trenutku kad protagonista ugleda Nepalce).

Uopšte, Janko, a i pripovedač, svemu pristupaju s cinizmom, u duhu autorovih prethodnih romana, ali i s osećajem neumitnosti – Janko je daleko od proaktivnog “borca” za stare vrednosti, on preferira Nepalce u odnosu na korumpirane hrvatske političare, a u nebinarnu osobu Lunu se i zaljubljuje. Luno se, međutim, kao i Branka, neočekivano ispostavljaju samo varkom Jankove AI okupirane glave. Tu se s posthumanizma vraćamo na “prizemni” nivo strukture ovoga romana. Mada je formalno zanimljiva odluka da se potpuno “kenseluju” dve grane zapleta, onaj o Brankinoj feminističkoj komuni i o misterioznim aktivnostima nebinarne Lune, umnožavanje motiva “ljulja” literarni nivo ovoga romana koji, uz sve ono kasnije, ne može da ih iznese. Ako je nizanje Jankovih potencijalnih sećanja, AI-generisanih, na visokom literarnom nivou, takođe treba reći da bi roman bio bolji bez Brankina kvazifeminističkog projekta. Problem nije u tome što je taj projekat ironizovan, nego u činjenici da je previše, u zapletu romana od manje od 300 stranica, imati i feminističku influenserku i nebinarnu osobu i Nepalce i dronove i virtuelne svinje-tokene i još ponešto. Mada autor pominje grotesku i satiru, “Preko mosta” nije roman u kome se kao na traci nižu ludosti, kao kod Rablea. Više nego satiru, ovde imamo ironiju i cinizam. Tekstu, osim toga, ne doprinosi ni Jankova akcija zastrašivanja TV ekipe koja dolazi da snimi Branku, a koja uključuje postavljanje zmije nasred puta i komično zastrašivanje mačem. Mada ta epizoda ima smisla s obzirom na dalji razvoj radnje, ona je više detinjasta i naprosto nerealistična nego što je “groteskna”. Na kraju, višak je i usputna kritika stanja sveta, prisutna u komentarima poput onog da se “prije pametnih telefona moglo tu i tamo u sredstvima javnog prijevoza ugledati nekoga s knjigom u ruci” – to već znamo, i to pripada dalekoj prošlosti one stvarnosti, odnosno budućnosti, koju roman tematizuje.

I uprkos nekim nedostacima, “Preko mosta” Marinka Koščeca je impozantan i ambiciozan roman na veoma aktuelne teme, otvoren teorijskim interpretacijama i čitalačkoj žudnji za kreativnim scenarijima naše kolektivne budućnosti.