Otišli su da pronađu sebe, a našli su smrt

Na koricama knjige “Ostani ako možeš. Otiđi ako moraš.” norveške spisateljice Helge Flatland odmah ćete pročitati veliki spoiler: Tarjei, Trygve i Kristian, trojica mladića iz malog sela, odlaze u Afganistan i ginu. Ova tragična pogibija ne događa se baš u prvoj rečenici romana, pa bi odsustvo spoilera ipak uvećalo čitaočev užitak, ili barem njegovu iskrenu interakciju s tekstom. Ali ta pogibija ubrzo će postati ustanovljena činjenica (iako ćemo se, kao u stvarnom životu, do poslednje stranice nadati da je došlo do neke greške, da je poginuo neko drugi ili niko, a ne naši junaci), a roman Helge Flatland pokazaće se, kako u svom pogovoru kaže prevodilac Mišo Grundler, kao knjiga ne o “politici rata”, nego o “politici doma”.

Svojom celinom priča o životu u jednom norveškom selu, životu čija se glavna problematika može svesti na reči iz naslova knjige, roman Helge Flatland sastoji se u stvari iz četiri priče koje čine neispisanu istoriju sela koja se prelama u tački pogibije trojice mladića. Samo dvojica od trojice ujedno su i pripovedači: Tarjei, koji otvara knjigu, i Trygve, koji je zatvara. Osim toga čitamo pripovesti Jona Olava, Tarjeiovog komšije, i Karin, Tarjeiove majke. No njihove perspektive nisu u uskom smislu samo različite perspektive jednog istog događaja. Tarjeiova priča o dečaku koji je potisnuo svoju ličnost kako bi se uklopio u očekivanja roditelja, s Karin, njegovom majkom, dopunjuje se kroz priču smeštenu u prošlost, o ženi koja u ruralnoj sredini pati od postporođajne depresije i zbog toga nije u stanju da se sa sinom poveže. Jon Olav vodi u drugi rukavac događanja u ovom selu, i u budućnost. Njegov porodični život praktično će se raspasti kada se sin Sigurd prepusti na prvi pogled neumerenom tugovanju nakon pogibije trojice mladića. Oni mu nisu bili čak ni vršnjaci, i čitalac je u početku, kao i Sigurov otac Jon Olav, zbunjen. Roman “Ostani ako možeš. Otiđi ako moraš.” bi mogao, u duhu prave hermeneutike, da se čita ukrug: mada ćemo već prikraju Jon Olavovog dela shvatiti šta uzrokuje Sigurdovu “neumerenu” tugu, tek kada pročitamo poslednji, Trygveov deo knjige, moći ćemo da se s adekvatnim interesovanjem i razumevanjem vratimo Sigurdu, mladiću koji pati jer je s Trygveom bio u tajnoj vezi.

Čitanjem se kockice polako slažu, ali ova knjiga ipak ne pripada žanru misterije, pa da nam svaki pripovedač otkriva jedan njen deo. Svi pripovedni glasovi validni su i dostatni i sami za sebe, gotovo kao novele. Grundler komentariše kako je Karinin glas “vjerojatno najbolniji” ali, mada je Karin jedini ženski glas u ovoj knjizi, na mene je, paradoksalno, njen deo ostavio nešto slabiji utisak. Priča koju sam, s druge strane, nerado završila, a koja ujedno najjače odslikava problematiku iz naslova romana, upravo je prva, Tarjeiova. Tarjei bi hteo da upiše umetnost, ali u poslednjem trenutku tu želju precrtava i kao prvi izbor navodi obližnju poljoprivrednu školu.

To je ono što od njega očekuje otac. Ali očeva “očekivanja” nisu onakva kakva vi možda očekujete da budu. Puno se u poslednje vreme govori o takozvanom “fawning”-u, mehanizmu reakcije na traumu pri kojem se ne borimo (“fight”), ne bežimo (“flight”), ne zaledimo (“freeze”), nego se, u odsustvu boljeg prevoda, “ulagujemo”. Tarjei, dakle, radi uvek ono što pretpostavlja da njegovi roditelji žele – unapred, čak i ako oni svoje želje nisu izrazili. Roditelji su puni podrške za njega i sestru, ali tako da među članovima porodice u stvari postoje odnosi nezgodne međuzavisnosti, a svako iskakanje kažnjeno je uskraćivanjem ljubavi. Zbog toga Tarjei pati od neodređene krivice koja na njega deluje preventivno, ali i ograničavajuće. Kada ga otac pošalje da pričvrsti matice na zimskim gumama, Tarjei ih pričvrsti “toliko snažno da mi zglavci pobijele (…). Ako kotači nisu dovoljno pričvršćeni, tata ili mama će poginuti.” To je samo normalna briga za roditelje, mislite vi, ali to je zato što još uvek niste čitali knjigu. Novac koji zarađuje radeći letnji posao Tarjei štedi, a cilj mu nije kupovina motora ili gitare, nego “da uvijek mogu reći: ‘Već je obavljeno’, kad me tata zamoli da nešto učinim.” Tarjeiova sestra najbolje opisuje ovu specifičnu psihološku situaciju kada kaže da bratu “ne može pomoći” tako što bi se zauzela za njegove želje kod roditelja jer on sam “ništa ne poduzima”. Tarjei nije “prinuđen” da se povinuje, Tarjei je suptilnim psihološkim mehanizmima prisiljen da prividom svoje sopstvene volje radi ono što drugi žele. On će poginuti, a da njegovi roditelji nikada ne saznaju da je njihov sin želeo da upiše umetničku školu. Zbog svega ovoga on će se i naći u Afganistanu. Jedino daleko, veoma daleko od porodice od može da se oslobodi karaktera koji je razvio, a vojska je ujedno mesto gde taj karakter donosi uspeh: u vojsci neko drugi donosi sve odluke umesto vas, tamo je najveća vrednost upravo potpuno odricanje od svake primese individualnosti i lične želje.

Roman čija je premisa činjenica da mladi ljudi moraju da odu sa sela kako bi bili ono što jesu mogao je završiti u opštim mestima. Načitali smo se o senzitivnim dečacima koji su želeli da postanu pisci ali su terani da se bave sportom – na primer, u danas veoma popularnoj autofikciji. Roman Helge Flatland, originalno objavljen još 2010. godine, svojom nijansiranošću i dubinom uvida oslikava jednu na površini manje dramatičnu, a u stvari perfidniju konstelaciju odnosa, čime se izdvaja iz literature koja nam je obično dostupna. “Ostani ako možeš. Otiđi ako moraš.” je knjiga u kojoj niko nije demonizovan, gde ni na koga nije svaljena krivica, a koja se ipak završava smrću.

Kliše je tako se izraziti, ali glavna uloga ovde pripada samom selu kao zatvorenoj zajednici u kojoj se dobronamerna briga pretvara u emocionalnu uslovljenost. Topao i dirljiv – bezmalo srceparajući, zapravo – napisan s dubokim razumevanjem tema koje pokreće, roman “Ostani ako možeš. Otiđi ako moraš.” osvaja pojedinačnim pripovestima, čija raznolikost nudi prilike za identifikaciju čak i ako niste odrasli na selu, istovremeno pokazujući da “veličina” neke zajednice ponekad ima više veze sa “stanjem uma”, s društvom kao takvim, nego sa geografskim činjenicama.